Šta je to teraformiranje?
Teraformiranje (Terra – Zemlja) predstavlja proces transformisanja planeta koje nisu pogodne za ljudski život u naseljive životne sredine.
Najpogodnijim nebeskim telima u Sunčevom sistemu na kojima bi ljudska civilizacija mogla u budućnosti da se naseli se danas smatraju Venera, Evropa (Jupiterov mesec), Titan (Saturnov mesec), naš Mesec, neki asteroidi i Mars (posle Venere, nama najbliža planeta, koja je za oko 50 % dalja od Sunca nego Zemlja).
Međutim, dok je Venera isuviše blizu Sunca (prosečna temperatura na njoj iznosi 482,2 oC), Titan i Evropa su previše daleko od njega, pa se danas smatra bi se u doglednoj budućnosti proces teraformiranja mogao obavljati samo na Marsu.
Naime, na Marsu postoje svi elementi koji su neophodni za održavanje života, kao što su: voda (koja je najverovatnije zaleđena na polarnim kapama planete), ugljenik i kiseonik u obliku ugljen dioksida (CO2) koji čini 95,3 % marsovske atmosfere i azot (2,7 % atmosfere). Ipak, da bi se Mars pretvorio u životnu sredinu kao što je ova na Zemlji, neophodno je promeniti sadašnju klimu i atmosferu na njemu tako da se njegovi pustinjski i hladni pejzaži pretvore u tople, bujne, pošumljene i morske predele u kojima bi mogli da žive ljudi, biljke i životinje.
Do danas je predloženo nekoliko načina teraformiranja uključujući: upotrebu orbitalnih ogledala (prečnika oko 250 km, a teških oko 200 000 tona, koji bi stoga bili preteški da se lansiraju sa Zemlje, već bi se verovatno pravili u Kosmosu, (npr. na Mesecu čiji se najveći deo površine sastoji od stakla) koji bi reflektovali Sunčevu svetlost ka Marsu (posebno ka njegovim polarnim kapama kako bi se otapala voda) i tako grejali njegovu površinu; stvaranje gasova koji podstiču efekat zelene bašte time što apsorbuju Sunčevu svetlost i prevode je u toplotu; i sudaranja asteroida bogatih amonijakom sa Marsom kako bi se povećao efekat staklene bašte u atmosferi planete.
Na hladnim planetama bi mogla da se podignu postrojenja koja bi se snabdevala Sunčevom energijom, a koja bi stvarala gasove koji podstiču efekat staklene bašte, kao što su ugljen dioksid, metan, amonijak, voda ili hlorflourougljenici (CFC). Naime, naša civilizacija je tokom poslednjeg veka oslobodila mnoštvo ovakvih gasova putem raznih fabrika, što je i odgovorno za globalno zagrevanje naše atmosfere, a isti efekat bi mogao da se postigne ukoliko bismo ovakve fabrike podigli na hladnim planetama.
Ove fabrike bi na Marsu, koji je bogat ugljen dioksidom, mogle da imitiraju proces fotosinteze tako što bi konzumirale ugljen dioksid, a proizvodile kiseonik. Današnji putnici na Mars bi morali sa sobom da ponesu ogromne količine kiseonika i azota, kao i odelo pod pritiskom, ali uz upotrebu ovakvih postrojenja, ovakva pomoćna sredstva putnicima na Mars ne bi više bila potrebna.
Bakterije koje obavljaju proces fotosinteze bi takođe mogle da se odnesu na Mars kako bi povećavale nivo kiseonika na njemu. Predloženo je takođe i zakačinjanje raketnog motora na neki asteroid koji bi mogao da pokreće 10 milijardi tona težak asteroid brzinom od oko 4 kilometra u sekundi u pravcu Marsa tokom desetak godina nakon čega bi se tokom sudara oslobodila snaga od 130 miliona MegaVata, što je dovoljna kolIčina energije koja bi mogla da snabdeva Zemlju decenijama, a na Marsu bi podigla temperaturu za oko 3oC, što bi otopilo trilione tona vode, a što bi bilo dovoljno da se stvori barem jedno jezero veličine američke države Konektikat (oko 14,3 hiljade kvadratnih kilometara). Nekoliko ovakvih sudara tokom 50 godina bi bilo dovoljno da 25 % površine Marsa bude pokriveno vodom.