Kako slepi miševi vide?
Slepi miševi zvani još i šišmiši su životinje, sisari koji mogu da lete. Imaju krila od kože razapeta između šaka i zglobova. Uprkos imenu, slepi miševi nisu slepi i imaju sasvim solidan vid u dobro osvetljenom prostoru. Preko dana odmaraju viseći naglavačke, a predveče i noću aktivno love. Većina slepih miševa u mrklom mraku ne koristi oči nego eholokaciju za navigaciju i izbegavanje prepreka. Od oko 900 vrsta slepih miševa, više od polovina vrsta koristi eholokaciju radi detektovanja prepreka u letu, kao i nalaženja puta do gnezda i hrane.
Eholokacija, tj. aktivno korišćenje zvučne navigacije, zajedno sa posebnim morfološkim i fiziološkim adaptacijama dozovoljava slepim miševima da “vide” pomoću zvuka. Većina slepih miševa stvaraju eholokacione zvuke stezanjem larinksa, tj. zvučne kutije, mada nekoliko vrsta stvara zvuke jezikom. Ovi zvuci se najčešće ispuštaju kroz usta, mada postoje dve vrste koje ih ispuštaju kroz nos.
Zvučni talasi eholokacije su ultrazvučni, što znači da se nalaze u opsegu frekvencija od 20 do 200 kiloHerca, a plafon ljudske čujnosti nalazi se na frekvenciji od 20 kiloHerca. Ipak, postoje eholokacije nekih vrsta slepih miševa koje možemo čuti, a koji podsećaju na zvuk udaranja dva kamenčića jedan o drugi. Slepi miševi proizvode eholokacione zvuke konstantne frekvencije ili frekventno modulisane zvuke, ali najčešće oni predstavljaju segmentne kombinacije ova dva tipa. Iako zvuci niže frekvencije putuju dalje kroz prostor, slepi miševi najčešće koriste tonove visokih frekvencija, jer oni daju više informacija o okolnom prostoru. Slepi miševi emituju zvuke glasnosti od 50 do 120 decibela, što je glasnije od detektora požara koji trubi na 10 cm od naših ušiju. Jedina razlika je u tome što mi i ovako glasne zvuke slepih miševa ne možemo čuti, jer se njihove frekvencije nalaze izvan našeg slušnog opsega. Ćelije u mozgu i u ušima slepih miševa se trenutno prilagođavaju prijemu emitovanog zvuka određene frekvencije. Koncentracija receptora u unutrašnjem uhu čini slepe miševe sposobnim da prepoznaju i najmanje promene u frekvenciji signala, koje mogu iznositi i samo 0,1 Herc.
Na osnovu ovoga, emitovanjem i primanjem odbijenih zvukova iz prostora, slepi miševi vide po noći.