Kako nastaju i zašto su dijamanti tako dragoceni?

Ugljenik je jedan od 4 esencijalna atoma koji su neophodni za izgradnju živog sveta (uz vodonik, kiseonik i azot) a čak 18 % naših tela čine atomi ugljenika.

Ukoliko u prirodi naiđemo na čisti (ili barem približno čisti) kristalni ugljenik, moramo znati da je to ili meki grafit (sa heksagonalnom kristalnom rešetkom) ili čvrsti dijamant (čija se kristalna rešetka sastoji od dve površinski centrirane kubične rešetke ugljenikovih atoma koje su pomerene za četvrtinu velike dijagonale jedna u odnosu na drugu) ili veoma retki fulerit (mineral koji se sastoji od loptastih molekula pri čemu se svaka od ovih lopti sastoji od 60 ugljenikovih atoma).

Dijamanti nastaju u Zemljinom omotaču na dubinama od oko 160 km (Zemljina kora je debela 100 km, a Zemljin omotač 2900 km ispod čega se nalazi Zemljino jezgro) u uslovima visokog pritiska i visoke temperature. Naime, za nastajanje dijamanta, ugljenik se mora izložiti dejstvu pritiska od oko 30 tona po cm² (tj. 30 kilobara) i temperaturi od najmanje 400^oC. Na dubinama od preko 50 km, postoje pritisci i do 50 kilobara, kao i temperature koje prevazilaze 1200^oC.

Najveći broj prirodnih dijamanata koje primećujemo oko sebe, nastali su pre više miliona (ili milijardi) godina, a snažne vulkanske erupcije su ih iznele na površinu formirajući kimberlitne cevi (koje su dobile ime po gradu Kimberliju u Južnoj Africi gde su ovakve cevi prvi put pronađene), a najveći broj ovakvih erupcija se desio u rasponu od pre 1100 miliona godina pa sve do pre 20 miliona godina. Naime, vulkanska magma koja je proticala kroz sada očvrsle kimberlitne cevi poticala je iz veoma velikih dubina i iznosila je ka površini raznovrstan sastav minerala iz Zemljinog omotača uključujući i dijamante. Hlađenjem magme u ovakvim cevima formirale su se plave kimberlitne stene bogate dijamantom. Pod dejstvom erozije, dijamant je sa kimberlitnog kamenja oticao u neke reke, pa se sada nalazišta dijamanta u rečnim izvorima mogu nalaziti i po više hiljada kilometara od svoje izvorne kimberlitne stene.

Danas se najviše dijamanata nalazi u Australiji, Borneu, Brazilu, Rusiji i nekim afričkim zemljama uključujući Južnu Afriku i Zair.

Dijamant je najtvrđi poznati mineral i nekoliko desetina ili stotina puta može biti tvrđi od korunda, sledećeg najjačeg minerala na Zemlji. Prirodni kristali dijamanta se bruše (seku) duž najslabije vezanih kristalografskih ravni, čime se dobijaju oblici i naličja koja imamo priliku da sretnemo u draguljarnicama. 100 % čisti dijamant je potpuno providan i bezbojan, premda se u prirodnim dijamantima uvek nalaze i neke nečistoće koje im mogu davati razne boje.

Inače, dijamanti nekada nisu bili ništa cenjeniji od drugih dragih kamenčića, ali je razlog njihove današnje skupocenosti u tome što skoro svi dijamanti danas potiču iz samo jednog kartela (De Beers Consolidated Mines) u Južnoj Africi. De Beers kontrolišu 2/3 čitavog planetarnog tržišta dijamanata i ograničavajući njihovu ponudu, održavaju cenu dijamanta visokom. I danas kada bi ste pokušali da prodate vaše dijamante nazad juvelirima videli bi ste da bi vam ponudili od 20 do 40% cene koju ste originalno platili.

Inače, najveći nebrušeni dijamant na svetu je bio tzv. Cullinan koji je bio težak 3106 karata (1 karat je težak 200 miligrama) i pronađen je 1905. godine u Transvalu u Južnoj Africi nakon čega je bio isečen na 9 delova, od kojih je jedan, poznatiji i kao zvezda Afrike izložen u Londonskoj kuli.